Postoje trenuci koji se ne mere satima, već otkucajima srca. Moj je otkucaj preskočio ritam negde između drugog i trećeg buka, na onom mestu gde se zelena Tara zapenuša u belu boju, a čovek shvati da ništa više neće biti isto. Nismo slučajno stigli u kamp Rajska rijeka krajem aprila. Maja obožava rafting Tarom, proleće i svetlost sunca koja se razliva niz strme litice kanjona, a ja sam znao da će nam reka biti svedok važnog pitanja. Samo nisam bio siguran da li će mi, kroz huk vode koja moćnom snagom tutnji, glas uopšte stići do njenog uha.
Plan je bio smelo jednostavan: sačekati onaj tiši i mirniji deo reke, stisnuti koleno o dno čamca, izvući prsten i reći sve što mi je mesecima neizgovoreno ležalo u mislima. Ali Tara, kao i život, retko sluša naše planove. Već prvi brzak nas je zalio ledenom kaskadom vode, dok je Maja cičala od smeha, a ja mešavinu panike i radosti gutao kao preporučenu dnevnu dozu vitamina. Skiper, onaj zgodni lik sa osmehom koji nikad ne napušta lice, naredio je sinhrono veslanje. Kako čovek uopšte da klekne u čamcu koji skače po talasima kao dete na trampolini?
Dok smo se približavali Vjernovića bukovima, srce mi se nadglašavalo sa brujanjem vode. Prsten je bio siguran u neoprenskom odelu, skriven u vovdootpornoj vrećici na grudima. Ironično, što smo duže bili na vodi, to sam mirnije disao. Bilo je nešto u toj sirovoj sili prirode što je izbrisalo male strahove i ostavilo samo velike odluke. Sa svakim zamahom vesla postajalo mi je jasnije – ako mogu da održim ritam u ovakvim brzacima, mogu i da održim obećanje koje sam joj spreman dati.
A onda, kao da je reka namerno spustila ton, stigli smo do mirnog dela. Voda je tu postala staklo, reflektujući borove, komadiće neba i nas dvoje zadihane u sredini. Skiper je namignuo i dao znak da spustimo vesla. Savršeno. Noge su mi drhtale, ali ne od hladnoće. Pogledao sam Maju – mokra kosa slepljena uz obraze, osmeh razvučen od uva do uva, a oči joj svetlucaju, kao da već zna da se sprema nešto važno. Spustio sam se na jedno koleno, čamac se blago zatalasao, a ona se uhvatila za ivicu kao da hoda po užetu iznad provalije.
‘Znaš’, počeo sam, a glas mi je zvučao tanje od konca, ‘uvek sam mislio da mi treba savršeno mesto da ti kažem ovo. ‘I onda sam shvatio da je savršeno svako mesto gde si ti.’Izvukao sam vešto malu kutijicu (dobra priprema je čudo) i između nas zaiskrio je prsten. Tišina je potrajala pola sekunde, a onda je, gotovo zaglušujući, stigao njen smeh, ona vriskava radost koja se prelila niz kanjon i, verujem, oduvala barem dve ptice sa borovih grana.
Izgovorila je ‘da’ – jasnije od zvuka vesla kad udari o vodu. Obrisala mi je kapljice vode sa čela, poljubila me u i šapnula: ‘Ako smo savladali rafting Tarom i ove brzake zajedno, savladaćemo i sve ostalo.’ Usledio je aplauz i čestitke naše ekipe iz čamca. Zatim se čamac zavrteo polako i pustio nas nizvodno, dok smo mi, još nesigurni, ali beskrajno srećni, naučili još jednu lekciju: kad te reka ili život ponese, ne opiri se – prati ritam srca i zaveslaj.
Kasnije, u kampu, uz jagnjetinu ispod sača i najbolju domaću rakiju koju sam ikad probao, prijatelji su nam nazdravljali. Tara je još hučala u daljini, dok je Drina pratila njenu pesmu, a ja sam razmišljao da je najbolja stvar u rafting Tarom avanturi to što, kad pronađeš pravu osobu, svaki brzak postaje prečica do ljubavi. Od tada, kad god me neko pita za ‘najluđu stvar’ koju sam uradio, samo slegnem ramenima, jer kako objasniti da je najluđa stvar bila – ostati sasvim ‘miran’, na najsnažnijoj reci, kleknuti i pustiti da jedan dašak vetra i rečni šum potvrde najvažnije ‘Da’ u životu?
Te večeri slavlje nije stalo do duboko u noć. Domaćini kampa raspalili su veliku logorsku vatru, izneli flaše crnog vina i pozvali bend koji nam je omiljene pesme svirao uživo. Plesali smo bosonogi po vlažnoj travi dok se nebo milovalo sa zvezdama. U jednom trenutku, vlasnik kampa i njegova supruga su nas pozvali na stranu, čestitali i uz topao zagrljaj, uručili nam poklon – dva dodatna dana boravka, gratis, plus dva izleta po našem izboru. Malo je reći da smo bili oduševljeni i ganuti.
Izbora je bilo koliko hoćete, ali Maja je odmah znala – jeep safari po Durmitoru i jahanje konja niz obronke Tare. Sledećeg jutra, dok je rosa još crtala staklene geometrije po staklima, ukrcali smo se u džip. Pred nama su se smenjivale serpentine, snežni vrhovi, tihi katuni i ogroman, titrav horizont koji se topio u plavom. Na najvišem prevoju zaustavili smo se – vetar je mirisao na kleku i svežu travu, a moja verenica je visoko podigla ruke kao da hoće da zagrli ceo Durmitor.
Dan kasnije, sedeli smo na leđima mirnih, prelepih konja koji su sigurnim, dostojanstvenim kasom klizili kroz senke borova na obroncima Tare. Reka se ispod nas presijavala u tirkiznim mlazevima. Kada smo zastali kraj vidikovca i pogledali prema dalekom zavijutku gde sam joj izgovorio pitanje, oboje smo ćutke, instinktivno, stisnuli ruke jedno drugom – dovoljno nežno da znamo gde smo bili, ali dovoljno jako da osećamo kuda sve možemo stići.
Tih dodatnih 48 sati posebno je ulepšalo epilog naše rafting Tarom avanture. Kući smo se vratili bogatiji za gomilu fotografija, ispunjeni neprocenjivim uspomenama, osećanjima, ali i međusobnim obećanjima. Poneli smo i nešto što se ne može spakovati: spoznaju da su, ponekad, najbolji životni planovi oni koje rafting Tarom i reka pomere za pedalj – taman toliko da ih pretvore u legendu koju ćete prepričavati deci, prijateljima i sebi, kad god vam zatreba dokaz da se ljubav ne boji brzaka, niti životnih serpentina. Ona se, naprotiv, smesti u čamac, skine kacigu i vikne: ‘Idemo još jedan krug!’
Stefanu i Maji želimo sve najlepše u zajedničkom životu! Neka i on, baš kao i ova nezaboravna rafting Tarom avantura bude ispunjen zdravljem, ljubavlju, smehom i zajedništvom!
Vaš rafting kamp Rajska rijeka